Criticize this!: 'Irbis'

Aleksandar Žiljak, Irbis. Zagrebačka naklada, Zagreb 2012

SANJAJU LI ELEKTRIČNE MAČKE MIŠJE RUPE?

Jedno od najbližih tumačenja naučne fantastike dao je Darko Suvin koji je rekao da je differentia specifica naučne fantastike postojanje značajnog novuma koji se kognitivno objašnjava. Svako NF delo uvodi pretpostavku koja uzrokuje da se svet u tom delu suštinski razlikuje od našeg sveta, pri čemu se ta razlika može (mora) objasniti putem nauke (ili u najgorem slučaju 'paranauke') uz neophodan uslov da je ta promena značajna za karakter samog dela.

Nesumnjivo je da po ovom tumačenju možemo svrstati roman Aleksandra Žiljka u žanr naučne fantastike te da ga kao takvog možemo staviti u red nevelikog broja tekstova ove tematike koji su se pojavili u post-jugoslovenskim književnim produkcijama. Premda je radnja smeštena u budućnost (po nekim referencama iz romana u pitanju je sedamdesetak godina unapred), Žiljak je prikazao jedan mogući razvoj našeg društva koje nezaustavljivo galopira ka grotesknom konglomeratu kapitalizma, feudalizma i neoliberalizma.

Priče o budućnosti gotovo uvek impliciranju naučnu fantastiku. Čestom aluzijom na nanotehnologiju u romanu jasno je da je autor iskoristio mogućnosti ove književne vrste kako bi pokušao da dočara jedan mogući ishod neo-liberalno-kapitalističko-potrošačkog ludila u kome danas živimo. Svet u kome obitavaju protagonisti romana ne razlikuje se puno u svojoj suštini od današnjeg sveta, pre bismo rekli da je samo spoljašnja manifestacija drastično drugačija. Bogatstvo sveta kontroliše jedan posto populacije nastanjene u visokim tornjevima (modernim dvorcima) koji upravljaju svetskim dešavanjima i imaju svu moć u svojim rukama.

Pored autorovih ličnih afiniteta prema žanru NF-a, uočljivo je da Žiljak koristi rastezljive okvire ovog izraza kako bi svoje viđenje i rasuđivanje društva ponudio iz jedne drugačije – neljudske perspektive. Koristeći telo jedne divlje mačke (Irbisa, ugrožene vrste leoparda iz Azije) nameće se neminovnost promene tačke gledišta kako bismo mogli da uistinu uvidimo stranputicu kojom se ljudski rod ubrzano kreće. Utisak je da nikako nije slučajno upotrebljen upravo ovaj amalgam ljudskog mozga i leopardovog fizikusa. Jednim Bahtinovskim potezom (izvlačenjem sebe iz kože), Žiljak ne podiže glavnog lika na dve noge već na četiri, predstavljajući ga ne kao moralnog i ugroženog dobrotvora koji bi delio šakom i kapom, već kao nekog ko bi pre uzimao šapom i čeljustima te brinuo samo o sebi.

Bogatstvo i moć jednih naspram siromaštva i nemoći drugih, ljudska pohlepa i saosećanje, terorizam kao specifikum današnjice i budućnosti, neke su od glavnih niti koje se provlače u romanu. Pored opštih stavova o ljudskim karakteristikama i moralu, Žiljak prikazuje i svoje viđenje današnje globalne politike sa jasnim aluzijama na američku spoljašnu politiku, ulogu Bin Ladena u liku 'Starca' i njihovu saradnju u određenim trenucima. Međutim, vidljiva je i intencija autora da opisujući fantazmagoričnu atmosferu u Hrvatskoj i na celom Balkanu mapira i ove prostore na karti globalnog ludila razuzdanog kapitalizma. "Cijele generacije više ni ne znaju što je to normalan život. Dobro to znam, otkako se uopće ičeg sjećam, ne sjećam se kad nije bilo neko sranje." (str. 101).

Prema mitološkom ciklusu: haos - kritični trenutak - kosmos, radnju u romanu bismo mogli pozicionirati u period kritičnog trenutka kada nezadovoljstvo siromašnih ključa i kada se sistem raspada pod pritiskom sopstvenih antagonizama. U tom naizgled anti-utopijskom konceptu, Žiljak na kraju prikazuje preokret u kome se nazire mogućnost pogleda da parlamentarna demokratija, liberalni kapitalizam i potrošačko društvo možda nisu najbolja rešenja među ostalim nesavršenim mogućim društvenim uređenjima. Ipak, čini se da je autor trivijalizirao svoj rukopis unošenjem pregolemog broja aluzija na savremene događaje. Pored nanotehnologije, klonova poznatih terorista, čudnih životinja, nano-dvojnika Brus Lija, Žiljak je u maniru holivudskog filma uspeo da od turobne tematike budućnosti i bezizlaznosti napravi neumesnu tipizaciju likova koja se može prepoznati u savremenim blokbasterima i visokobudžetnim filmovima. U prilog ovoj tvrdnji idu i nekreativni dijalozi u kojima je prisutan holivudski semantički patos zabiberen poštapalicama sa ovih prostora.

Posebno je značajna referenca na stanje na Balkanskom poluostrvu, gde su nacionalni animozitet, ratne rane i frustracije iz prošlosti zamenjene jednoličnim i pre svega zajedničkim problemom potlačenosti u korporativnoj mreži mafijaških odnosa. Spominjući Kosovo, Slavoniju, Srbiju i Bosnu autor naglašava jedinstvenu sudbinu svih državica pod debelom senkom tornjeva. Međutim, i u ovim opisima autor je ostao kratak za smeliju anticipaciju novih konstelacija. Kao izuzetak možemo uzeti izuzetno simptomatičnu rečenicu u kojoj se napominje da je u Vojvodini i Slavoniji 'strogi fašizam' što nameće zaključak da su ove dve regije u jedinstvenom odnosu naspram ostalih, prevashodno zbog bogatstva žitom. Ovakvim postupkom Žiljak uklanja svaku sumnju da se u ovom romanu mogu razdvojiti nacije ponaosob, izvan mašine svetskog poretka.

Antiutopija je žanr koji je prilično popularan u poslednje vreme, što svakako korespondira sa situacijom gde su i najpoznatiji levičari na isvestan način postali Fukujamisti, i gde je nemogućnost postavljanja pravih pitanja povezana sa neizvesnošću budućnosti. Nekoliko zaista odličnih romana je napisano u poslednjih par godina na ovim prostorima: Nikolaidisov Dolazak, Ugričićev Neznanom junaku, Živanovićevo Razbijanje, Radulovićev Auschwitz Cafe. U tom kontekstu indikativna je tendecija ovakvog poimanja budućnosti društva - premda na prvi pogled izgleda anahrono i već viđeno, ipak je u tesnoj vezi sa raspoloženjem čitavog korpusa mislitelja sa ovih prostora. Ne verujem, sudeći po ovom tekstu, da je Žiljak jednako kvalitetan, ali postoji trend koji ima svoje društveno, istorijsko i poetičko utemeljenje.

Roman Aleksandra Žiljka je značajan u kontekstu ovog trenda koji ima svoje istorijsko i poetičko utemeljenje. Međutim, za promociju žanra, kao i ideju odbrane ljudske slobode, potrebna je veća ozbiljnost i naučna utemeljenost jer to je jedini način da se izbegne opasnost svrstavanja ovakve literature u petparačke priče, odobito ako znamo da je u svakom drugom žanru takođe veći procenat kiča na račun kvaliteta.

Piše: Dalibor Plečić

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije.

Tekst je financiran sredstvima Europske komisije. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske unije.